Bila je pedeset i neka godina kada je po ko zna koji put uređivan teren od ruševina između Franjevačke crkve i pravoslavnog hrama u Subotici. Kao i u mnogim evropskim gradovima, i kod nas su još godinama posle rata ovakvi prizori podsećali na te dane. Ovaj put, jedan strašan prizor zaustavio je radove na poravnavanju terena.
Naš sugrađanin iz Celovečke ulice bio je premalen da bi se sećao bombardovanja ali su mu stariji pričali da su se tada svi sakrili u podrum, a njega, najmlađeg, još i poklopili koritom. Neke kuće u susedstvu su pogođene, međutim, naš pripovedač je preživeo da doživi i današnje dane. Pre toga, početkom 50-ih, bio je svedok pomenutog otkrića ispod ruševina, zajedno sa radnicima i okupljenim građanima. Bager je razgrnuo sloj šuta i zemlje, kada se ispod svega ukazala rupa i prazan prostor. Bio je to ustvari podrum ili nekakva podzemna prostorija koja je ostala potpuno očuvana još od tog kobnog dana kada su je prekrile ruševine. Ono što je prvo palo u oči, bila su dva kostura.
Nastavak razglednja ovog podruma-grobnice otkrio je još detalja: Pored kostura bile su tu dogorele sveće, otvorene konzerve i druge sitnice koje su ukazivale da su dvoje ljudi duže boravili u podrumu. Da li su se tu skrivali još pre bombardovanja ili su ostali zarobljeni nakon što su ih prekrile ruševine? Po svemu sudeći, sahranjeni su živi. Tih godina su se ovako strašne sudbine brojale milionima. Ono što može da zainteresuje Subotičane, to su događaji iz njihovog komšiluka. Sigurno je da su se prepričavali posle rata ali, začudo, gotovo da nema pisanih svedočanstava koja bi za duže sačuvala sećanje na savezničko bombardovanje Subotice 1944. godine.
Jedno od retkih dobili smo pre nekoliko godina iz mesta Kaloča (Mađarska), gde se čuva dnevnik koji su vodile časne sestre u svom Domu “Naše Gospe”, u Subotici (danas zgrada OŠ Jovan Jovanović Zmaj). Takve ustanove imaju običaj da vode hroniku, za njih važnih događaja (“kućna hronika”), a kako rat nije mogao da ih zaobiđe, zabeležile su sledeće:
“Prvi vazdušni napad u Subotici desio se 28. avgusta. Srećom, samo jedan avion je bacao bombe. Verovatno su gađali teretnu železničku stanicu. Nije načinjena velika šteta, nema ljudskih žrtava. Narednog dana je bombardovanje nanelo veću štetu. Dan žalosti u istoriji Subotice. Drugi vazdušni napad je bio jači od jučerašnjeg. Bombardovanje je bilo u dva navrata. Kuće su rušene, skloništa su se urušavala. Bomba je udarila i u dvorište vojne bolnice. Ima mrtvih i ranjenih. Apotekar Ertl je stradao prilikom urušavanja skloništa. Plebanija župnika Čipaka (Csipák) je srušena. Među žrtvama su i dve bolničke medicinske sestre. Broj nastradalih još nije utvrđen jer se još mnogi nalaze ispod ruševina.
Samostan “Naše Gospe” u Subotici
Deo onih koji su usled bombardovanja ostali bez krova nad glavom dobili su utočište kod nas. Tu će ostati dok im vlasti ne pronađu smeštaj. Među njima je i jedna majka sa novorođenčetom koje je usled urušavanja umrlo. Kao da je izgubila razum, šeta sa bebom u naručju. Odeću i hranu za beskućnike obezbeđuje grad, a mi im kuvamo.
Većina sestara ide u sklonište ispred kuće pripravnica, a žrtve bombardovanja, u pratnji dveju sestara idu u sklonište ispred fiskulturne sale. U tišini se molimo, vrata su otvorena sve dok ne čujemo zujanje aviona. Tada se vrata zatvaraju i palimo ručnu električnu lampu. Dok se sirena ne oglasi, ne napuštamo skloništa.
Sistematsko bombardovanje grada 18. septembra je čitave ulice ostavilo u ruševinama i počinilo veliki broj ljudskih žrtava u Subotici. Teroristički napad počeo je u 12 sati i neprekidno je trajao pola sata. U međuvremenu su stalne eksplozije tresle vazduh. Kao što smo kasnije saznali, neprijatelj je razneo dve kompozicije municije. Kada je protivavionska uzbuna prekinuta, prizor je bio strašan. Ulice Vešelenji, Lenkei, Molnar, Damjanić, Senćanski put, ulica Katona… bili su u potpunosti razrušeni.
Kasarna na Senćanskom putu, pre i posle bombardovanja
Na svakom koraku zjape veliki krateri. I kuće pomoćnika gradonačelnika Močija (Mócsy) i savetnika za pitanja u kulturi Vojnića su pogođene. Na sreću, porodice su se nalazile na Paliću. Što se tiče onih koji su ostali bez svojih domova, neki od njih su ponovo kod nas našli utočište čekajući da im vlasti nađu smeštaj. Oko 50 beskućnika se hrani kod nas, njih 20–30 tu i spava. Gradom vlada veliki strah.Veći deo stanovništva se iselio na salaše, u vinograde. Ko to ne može, taj za vreme uzbune juri na njivu, ne misleći da ih neprijatelj i mašinskim oružjem može napasti. Početkom oktobra sve više sestara je pristizalo u Suboticu nadajući se većoj bezbednosti ovde. Međutim, tada je već bila na pomolu evakuacija grada.
Gradsku kuću su partizani zauzeli 11. oktobra, a poslepodne je stigao voz sa ruskim vojnim jedinicama. Sestre od Rusa koji su bili smešteni po privatnim kućama, nisu doživele nikakve neugodnosti. Biskup Budanović je 18. zatražio od partizanskog generala dva čuvara kao obezbeđenje (samostana) od eventualnih nereda u krugovima ruskih vojnika. Vlasti su naredile otvaranje škola, uprkos tome, roditelji nisu puštali decu na nastavu, smatrali su da su bezbednija sa njima kod kuće.
(Deo dnevnika objavljenog u časopisu Ex Pannonia br 23, Subotička hronika, Marta Onodi Kefalvi)
Lansky
14
