“Žuta kuća” u Štrosmajerovoj ulici danas je javna zgrada, ali nije tako oduvek bilo. Da postane zaštićeni spomenik arhitekture, bilo je potrebno vreme. Gradska kuća je to postala tek 1967. godine, što ne znači da je nekome pre toga padalo na pamet da je ruši, iako je ona podignuta nakon što je srušena ona prethodna, stara gradska kuća. Kada je investitor namerio da likvidira “Žutu kuću”, ona je bila stara već šezdeset godina. Bilo je to pred Drugi svetski rat, kada stare građevine možda nisu vrednovane kao danas. Ako bi i uvažili taj argument, teško je shvatiti da tada, kao i danas, nije bilo mnoštvo drugih mesta u centru grada, čije bi raščišćavanje bilo kudikamo jeftinije. Stara zgrada štedionice ipak je još imala upotrebnu vrednost, ako ne onu istorijsku.
Kako god bilo, ako to pitanje ostavimo po strani, vredi videti šta je investitor namerio da gradi na mesto Žute kuće. Bila bi to jedna veoma interesantna zgrada. Stilom arhitekture bi podsećala na zgradu Banovine u Novom Sadu, ili možda Tanurdžićevu palatu u istom gradu, zavisno od materijala i boje fasade. Svojim sadržajem donela bi Subotici jedanaest poslovnih prostora i novi, veliki bioskop!
Prednja fasada iz Štrosmajerove
Na spratovima bi se nalazili stanovi, u prizemlju su projektovani lokali prema ulicama Štrosmajerova i Vilsonova (danas Maksima Gorkog).
U bioskop, koji bi imao 576 sedišta i balkon, ulazilo bi se iz Štrosmajerove kroz prostrani vestibil u kome bi bila blagajna, garderoba i bife.
Iz Vilsonove ulice (Maksima Gorkog)
Iz Agine ulice
I organizacija prostora bi bila zanimljiva. Zgrada bi imala unutrašnje dvorište, tako da bi krilo prema Aginoj ulici bilo niže. Ono bi imalo visinu bioskopske sale i iznad nje ne bi bilo stanova.
Da je izgrađena, sigurno bi bila od dobrih i trajnih materijala, što je tada bio manir. I ona bi do danas bila zaštićena kao primer međuratne moderne arhitekture Bauhaus stila. Bioskop bi sigurno obezbedio Subotičanima mnogo zajedničkih uspomena tako da je šteta što nije izgrađena – ali na nekom drugom mestu. Jeste da je “Žuta kuća” nakon toga postala zloglasni zatvor, za šta ne treba kriviti zgradu. Da nije bilo nje, mučilište bi bilo negde drugde. Ovako, ona je opstala i dočekala nas, a biće tu i kad se naše vreme potroši. Projekat moderne zgrade sa bioskopom je arhiviran i zaboravljen, a od danas neka živi u mašti i nekoj alternativnoj istoriji našeg grada.
Šta je sprečilo investirora da sruši “Žutu kuću” i izgradi novu palatu? Kada je zatražio dozvolu za izgradnju i dobio je, bio je februar 1941. godine. Hitler je osvojio Zapadnu Evropu, diktatom preuredio njen srednji i istočni deo, pa su se i nad našom zamljom nadvili crni oblaci. Poslednji papir koji je Grad tražio od investitora, podnet je 5. aprila 1941. godine. Nije on jedini koji je procenio da je dobro vreme za gradnju. Prvih godina rata se planiralo i zidalo, sve dok nije postalo jasno da će se rat voditi do potpunog uništenja i da će mnogi gradovi biti srušeni.
Lansky
24
