Da li su uvoznici polovnih automobila zanemarili obaveze prema državi i propustili da plate ekološku taksu ili je pak država bila neprecizna u definisanju obaveza uvoznika, što je stvorilo pat poziciju za koju se trenutno traži rešenje?
Foto: N. Tumbas
Ove dileme ima više stotina vlasnika firmi za uvoz automobila, jer je pred Osnovnim sudom u Subotici pokrenut postupak u preko 700 predmeta u kojima se traži krivična odgovornost uvoznika motornih vozila zbog toga što nisu platili ekološku taksu.
U većini ovih slučajeva uvoznici polovnih automobila terete se da su od 2017. godine izbegavali obavezu plaćanja ekološke takse i na taj način oštetili budžet Srbije i za sebe pribavili protivpravnu imovinsku korist.
Sa druge strane, vlasnici firmi za uvoz motornih vozila tvrde da nisu izbegli obavezu, jer nisu ni dobili rešenja za plaćanje ekološke takse, niti im je u periodu za koji ih terete bila poznata metodologija za njeno izračunavanje.
Problem regulisanja plaćanja ekološke takse star je nekoliko godina, i od 2018. godine Agencija za zaštitu životne sredine protiv uvoznika i njihovih firmi podnela je krivične prijave zbog izbegavanja plaćanja javnih prihoda. Za ovo krivično delo zaprećene su zatvorske kazne, a dugovanja uvoznika, prema tvrdnji agencije, u pojedinim slučajevima iznose nekoliko desetina miliona dinara, što bi značilo da u slučaju osude uvoznici mogu da očekuju višegodišnje zatvorske kazne.
Vlasnici preduzeća za uvoz automobila, sa druge strane, navode da im pre nego što je protiv njih podneta krivična prijava, nikada nisu uručena rešenja o dugovanju.
„Kod uvoza polovnih automobila oni se prijavljuju za carinjenje, nakon toga u Auto-moto savezu Srbije se radi homologizacija, što su sve obaveze i dažbine koje plaćamo mi kao uvoznici. Nakon prodaje kupac obavlja tehnički pregled i registraciju vozila. Ni u jednom momentu kod ovih definisanih procedura nije istaknuta obaveza plaćanja ekološke takse. Mi je nismo naplatili od kupca automobila, dakle nismo po tom osnovu stekli dobit koju smo utajili od države, a upravo za to nas terete”, priča za „Politiku” jedan od tuženih vlasnika preduzeća za uvoz polovnih vozila.
Vozni park građana Srbije uglavnom počiva na uvozu, te ukoliko ekološka taksa iznosi 12 dinara po kilogramu vozila, što znači da za jedan automobil samo po ovom osnovu treba platiti između 12.000 i 20.000 dinara, jasno je da i država gubi veliki iznos, ali i da uvoznici teško da mogu da podmire ovako visoka dugovanja za protekli period.
U svoju odbranu, uvoznici kažu i da se Agencija za zaštitu životne sredine poziva na uredbu, iako bi naknada, za koju je propisana krivična odgovornost, morala biti propisana zakonom. Tek 2019. godine zakonski je regulisana naknada za proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada – što je u stvari zvaničan naziv za kolokvijalno poznatu ekološku taksu.
U ovim slučajevima u Osnovnom sudu u Subotici 21. septembra 2019. godine doneta je i prva presuda kojom je neplaćanje naknade propisane uredbom presuđeno kao krivično delo, a odluku je potvrdio i Apelacioni sud.
Međutim, zbog velikog broja predmeta, što svakako opterećuje rad subotičkog Osnovnog suda, kao i nedoumica oko regulisanja ekološke takse, pravni zastupnici uvoznika obratili su se Vrhovnom kasacionom sudu kako bi se izjasnio o ovom konkretnom krivičnom delu poreske utaje. U inicijativi koja je podneta Vrhovnom kasacionom sudu navodi se da je Krivičnim zakonikom propisano da nikome ne može biti izrečena kazna ili neka druga krivična sankcija za delo koje, pre nego što je učinjeno, nije zakonom određeno kao krivično delo. Pravni zastupnici smatraju da svaka zabranjena radnja, koja predstavlja krivično delo, mora biti uneta u zakon kojim se propisuje zabranjeno ponašanje.
Takođe navode da je zakonom, kao i prethodnom uredbom, propisana prekršajna odgovornost za nedostavljanje podataka i neplaćanje ostalih naknada za korišćenje javnih dobara. Među 15 navedenih naknada je i naknada za zaštitu životne sredine, te ističu da zakonodavac za neplaćanje ove naknade nije propisao krivičnu odgovornost. Branioci ukazuju i na terminološku nedefinisanost u zakonu koji koristi izraz „druge propisane dažbine” i ukazuju da bi proširenje ovog termina na sve naknade za korišćenje javnih dobara proširilo kriminogenu zonu gotovo do apsurda, gde bi svako neplaćanje javne dažbine, odnosno bilo koje administrativne takse moglo da se tretira kao krivično delo. Otuda oni insistiraju na stavu da krivična odgovornost može da postoji samo za zakonom jasno propisana dela.
Istovremeno, uvoznici su se obratili i Privrednoj komori Srbije s obzirom na to da ekološka taksa uvoz automobila tereti kao posebne tokove otpada. U svom dopisu objašnjavaju da nijedan od ovih uvezenih automobila ni u jednom trenutku ne prijavljuju kao otpad, ni pred carinskim organima Srbije, a potom ni prilikom registracije. U obraćanju Privrednoj komori Srbije predlaže da se problem plaćanja ekološke takse reši kao i u većini zemalja Evropske unije, odnosno da je plaća kupac prilikom prve registracije vozila.
Odgovor za sada nije stigao ni sa jedne adrese kojoj su se obratili uvoznici.
19
